Tehnika:
Eseji i stavovi
Autor:
Prof. Milica Kaljević
Objavljeno:
June 26, 2025
"Kako sam od umetnosti napravila biznis!"
Gde prestaje zanat, a počinje umetnost — i zašto to (ne) donosi novac
Na našim prostorima često čujemo: "Jao, vidi kako je lepo nacrtao! To je umetnik!" Ili: "Ovo izgleda kao fotografija – pravo umetničko delo!" Ili vrlo čestu i pomalo tužnu 'mamac-rečenicu' koju često koriste hobisti koji misle da su postali profesionalci: "Kako sam od umetnosti napravio/la biznis!"Oh! Ma ovo vas je sada sigurno privuklo! ;)
Čuli ste već za gomilu online škola i nekih online „akademija“, gde fino platiš, a onda ti neka lepa seka, koja možda jeste, a možda i nije prošla pored umetničke škole, objasni — ne šta je umetnost, nego kako se od toga pravi biznis. Zna da precrtava, to je važno, narod to voli — važno je da nešto izgleda isto kao na slici. Neće vas tamo učiti, kako se dolazi do ideje, kako da razmišljate, kako da posmatrate svet... To vam ne treba. Nisu joj strani ni pogrešni "stručni saveti" — ali ćete zato dobiti instrukcije kako da naslikate Novaka i Pavla u standardnim pozama, sa veoma mrtvim inkarnatom kože, bez imalo života, jer seka zna znanje. Prosto je: pomešaš zlatno-braon, belu i crvenu — i eto ga!
Sve u svemu, mnogi ne znaju da to ne samo što nije umetnost, već se iza tih gestova krije ozbiljna zloupotreba pojma umetnosti — i ljudi koji se njome istinski, a ne zbog biznisa bave. Evo prve velike razlike između "umetnika" i umetnika.
Umetnik ne pravi svoje delo zbog publike, niti zbog novca. Dok stvara, o tim stvarima ni ne razmišlja, jer radi iz potrebe. Njega publika ne zanima, niti šta ona voli, ni koliko će platiti delo koje još nije ni nastalo.To nipošto ne znači da umetniku nije potreban novac, niti da umetnost ne treba da ima visoku cenu. Pravo delo i treba da košta, ali cena nije bila u fokusu u procesu stvaranja. Jer da jeste, umetnik bi podilazio ukusu publike i ne bi nastalo nešto umetnički vredno, već neka komercijalna stvar. Mi nikada ne sedimo i ne mislimo: "Šta sada da radim? Ne znam šta da crtam... daj da uzmem nešto,bilo šta sa Pinteresta."
Umetnost je sadržaj, svest, unutrašnja nužnost da se nešto kaže i autentičan način da se to izrazi. Istinski stvaralac nije osoba koja samo zna da crta,slika, vaja... već neko ko ima šta da kaže i ume to da izrazi kroz svoj vizuelni jezik.
Od precrtavanja do idejnog kiča
Druga faza sličnog uma je kada neko shvati da samo precrtavanje nije dovoljno, pa posegne za onim što publika lako razume: za očiglednom pričom ili "apstrakcijom". I tada ulazimo u zonu idejnog kiča – gde je sve jasno, direktno, previše „na prvu loptu“. Estetika tada postaje flajer. Transparent. Patetika.
Fotografija kao alat ili zamena za mišljenje?
Fotografija nije zabranjena — naprotiv. Francis Bacon je koristio fotografije Muybridge-a (Eadweard Muybridge bio je britansko-američki fotograf i pionir u oblasti vizuelne tehnologije, najpoznatiji po svom revolucionarnom radu na studiji pokreta), ali ih je „prošao kroz sebe“, iskrivio formu, pronašao emociju i izraz. On nije slikao ono što vidi, već ono što je osećao u vezi s tim. Referenca nije štaka, nego impuls. Problem je kad se fotografija koristi kao jedini oslonac — tada postaje zamena za mišljenje. Nemojte je nikada koristiti bukvalno, zdravo za gotovo!
korak
korak
korak
korak
Prijavi se na neki od naših kurseva
Mit o slobodi u umetnosti: nije sve dozvoljeno
Savremeno shvatanje umetnosti na našim prostorima često se svede na: „Ako nešto liči – umetnost je!“ ili: „Apstrakcija je tu da izrazi emocije“, da se opustiš i uživaš dok mlatiš četkom ne znajući zašto. Jedan od najčešćih i najštetnijih mitova današnjice jeste: „U umetnosti je sve dozvoljeno.“ Ne – nije!
Umetnik jeste slobodan, ali ta sloboda nije anarhija. To nije dozvola za neznanje. On je slobodan tek kada zna šta radi. Slobodan je da smisli i iznese svoju ideju — prethodno dobro promišljenu ili emocionalno vođenu — koristeći materijale koje poznaje i likovne elemente koje vrlo dobro razume. Ne možeš reći: „Ali ja sam slobodan“, ako nisi prethodno ništa naučio.
Zamislimo to ovako: Ne znam da sviram klavir, ali vas pozivam na moj koncert. Dočekam publiku, lepo obučena, ambijent savršen, klavir skup i sjajan. Sednem za klavir, zatvorim oči i krenem sa svojom izvedbom — u potpunom transu, jer muzika je slobodna! Nema veze što ne znam note. Nikada nisam išla na časove klavira, ni solfeđa, ne znam razliku između dur i mol lestvica, ali imam emociju, imam publiku, imam scenu — i ja drndam po dirkama. Zvuči apsurdno? Zato što i jeste. Ipak, ista ta logika svakodnevno se primenjuje na vizuelne umetnosti.
Umetnost nije: „i ja to mogu.“ Umetnost je: „ja to moram.“ Jer ne mogu da ćutim.
Zato, apstrakcija ne štiti od neznanja, naprotiv. Profesionalci, i u najapstraktnijem izrazu, tačno vide ko zna da crta a ko beži od forme. Ko gradi kompoziciju, a ko maže slučajno. Apstrakcija ne krije neznanje – ona ga razotkriva. Često mi pada na pamet Jackson Pollock i njegovo akciono slikarstvo. On je u okviru tog pravca učinio od stvaranja čin. Nije bilo važno samo šta ostane, veći kako je to nastalo. Ali to nije bila poza, biznis niti blef. To je bio rezultat filozofije, znanja i autentične potrebe.
Kasnije su mnogi želeli da rade kao on. Videli su šansu da na lak način postanu „umetnici“. Jedno su prevideli: da je akcioni momenat pripadao njemu kao tvorcu tehnike kapanja bojom (drip painting). Ne postoji previše prostora da se neko drugi tu nadoveže bez ličnog dodatka. Svako ko bi radio to isto, a bez svoje osnove i oslonca, bio bi puki imitator.
Danas je ista stvar sa „hobističkom apstrakcijom“. Često hvata samo kraj filma — ne zna šta se desilo na početku. A ako njene tvorce neko pita za radnju, oni nemaju pojma. Ali film im se generalno sviđa, ima jaku emociju! ;)
korak
korak
Ako te zanimaju i dublje dileme savremene umetnosti, u istoj blog sekciji Eseji i stavovi možeš pročitati i tekst Šta nije umetnost danas i zašto, gde pišem o zabludama, prečicama i pogrešnim predstavama koje danas često nose etiketu umetnosti.
Slične objave
Prijavi Se
Prijava
